Ako je pametan sam će zaraditi, ako je lud, sve će izgubiti. Bezbroj je flaša u stroju. Ja zapušače skupljam — da dušu zapušim svoju. Zato će nas uvek opčinit s nova. Jer nam svojom grubom rukom samo piše kobno sudbonosna slova. Izgorelog nikog ne zapali. Jablan se rasipa pun srebrnog svetla. Harmonike plačne usamljena jeka, i toliko prisna, i tako daleka. Kroz smeh plače pesma i drska i setna. S harmonikom nekad išao sam i ja dragani na praznik pre no dan zasija. A sad ničim više srce da joj zgrejem. Uz glas tuđe pesme kroz suze se smejem. Девојке су селе пред њега. Ми ћемо вам помоћи, ако затреба. За Јесењина ћемо свима ископати очи! Мећава је трајала до пре само један сат. Небо је сад било чисто. Мутна лампица осветљавала је мали простор око улаза. Јесењин је изашао једва отворивши врата и зауставио се осврћући се око себе. Стајао је прислушкујући неколико тренутака, онда се одлучно упутио према оближњем смету и из све снаге бацио се на њега уназад. Јесењин је лежао на снежној перини гледајући у небо обојено црвенилом залазаћег сунца. У сећању су се јавили стихови другог великог дуеланта. О зашто се ти, црвена зоро, будиш? Каквој се радости надаш? Погледао је према улазу. На вратима је стајао Пастернак с два секунданта. Јесењин је устао и капом почео да отреса са себе снег кренувши им у сусрет. То је ваш посао - да припремите место за двобој! Млади песници су брзо почели да, исто као Јесењин, ногама рашчишћавају средину дворишта. Када је било готово, Безименски и Уткин, они о којима је тако непријатно говорио Јесењин, стали су са стране. АЛИ, Јесењин је скинуо капут и капу, бацио их поред себе на гомилу снега и стао у центар угажене површине. Пастернак је скинуо капут, дао га Безименском који је услужно прискочио и неодлучно коракнуо према Јесењину. Тако треба, обећавам за празник. Пустићу те кад почнеш да молиш - храбрио се он. Чучнувши неколико пута и махнувши руком, почео је да скаче око Јесењина као боксер на рингу. Изашао сам ти на двобој, ја басурмански син. На страшни бој, на последњи бој. Ижвакао је угашену цигарету и пљунуо је у лице противника. Спустивши му главу, почео је коленом да га удара у лице. Тражио си у лице? Видевши такво преимућство, секунданти су ликовали. С простаком се не може другачије! Дај му и за нас! Пастернак се зауставио, држећи Јесењина за косу, целим телом је био нагнут над њим. Или хоћеш још, јуначино? Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora. Plače negde žunja, u duplji se krije. Samo ja sam veseo - do plača mi nije. Znam, u suton ćeš doći daleko od puta, sešćemo uz naviljak pored stoga žuta. Ko cvet ću te skoliti poljupcima ludim, bezumnom od radosti nikad se ne sudi. Ti ćeš sama baciti bluzu razdragana, odneću te pijanu u žbunje do dana. Neka plaču tetrebi i neka romore, grca čežnja vesela u rumeni zore. Ne dolazi meni pod prozore Pod prozor mi više ne dolazi, prestala sam davno da te volim. Zalud travu zelenu ne gazi i ne plači iako te boli. Tvoja patnja kao nož me seče, do lepote moje što ti stalo? Što me mirnu ostaviti nećeš, zašto ti je srce uzdrhtalo? Zalud patiš, tvoja biti neću, ne ljubim te, nit volim ikoga. Žalim tvoju izgubljenu sreću, odlazi mi od prozora moga. Zaboravi da sam bila tvoja i da sam te volela bezumno. Idi, umrla je ljubav moja. Zašto mučiš sebe nerazumno? Izvečeri, iza plota, kroz jarugu Tanja hodi, u maglenoj noći mesec s oblacima kolo vodi. Ne kukaju kukavice — rodbina za Tanjom cvili, devojačko oko njeno ugasio topuz čili. Venac purpurni od krvi sasušen na vedrom čelu — lepotica beše Tanja nema takvih sad u selu. Puca glava… Naviru zvuci vodoplavni. Pij sa mnom, kučko šugava, Pij sa mnom. Obljubili te, opoganili- Pripadaš ulici. Zašto mokriš tim plavim pogledom? U baštu bolje idi, strašilo, Da plašiš vrane. Do bola si me zajašila Na sve strane. Ja bih onu sisatu radije- Još je i gluplja. Među ženama nisi mi prvina. Ja sam vas mnogo….. Ali sa takvom, kao ti, strvinom, Prvi put smogoh. Što bolnije, to bučnije, Čas tu, čas tamo, bez traga. Ja neću da se ubijem, Idi do vraga. Sa vašom psećom skućnicom Vreme je da se oprostim. Draga, ja plačem, mučim se, Oprosti…. Veče je plavom žižicom zvezdu zažeglo iznad puta mi draga. Možda su mesto zime na polja labudi pali na mesto sveto. Divno si ti, o polje belo! Greju krv moju pretihe studi! Prosto bih hteo uz svoje telo, da stegnem breza te gole grudi. O tihe šumske, dremljive humke! O ti radosti, prebelih njiva! Prosto bih hteo da sklopim ruke, da grlim vrbe ta bedra živa. Ogolelu jesen vaših duša Volim da obasjavam u pomračini. Volim psovku, kad ko kamen zvizne, Pogodi me, ko grad kad umlati, Tad rukama samo jače stisnem Mojih vlasi klobuk sto se klati. Tako mi je lepo tada zamišljati Jezerce u cesti, šum jasike lesne, Da tamo negde žive otac i mati, Koji bi pljunuli na sve moje pesme, Kojima sam mio, ko polje i voda, Ko proletnja kiša na mladoj zeleni. Oni bi vilama došli da vas probodu Za svaku grdnju upućenu meni. Rosa blješti na koprivi. Pored puta ja stojim prisloniv se k ivi. Moćan mesečev sjaj - pravo po krovlju našem. Peva slavuj, čujem, tamo negde, dalje. Lepo je i toplo k'o kraj peći zimi. Stoje breze nalik svećama velikim. Daleko za rekom vidi se, za rubom, sanjiv čuvar lupa klepetušom mrtvom. Ne, ljubavni nikad neće žar, U pjesmama čovjeku da klone. Nekad davno ja to pjevah već , I ponovo sad pjevam o tome, Jer nježnošću zadojena riječ U najdubljem diše biću mome. Ako dušu sprži strast do dna, Srce će ti zlatni biti kamen. Teheranska neće luna ta, Pjesmi mojoj da udahne plamen. Ne znam kako da kroz život prođem, Da me skrha nježnost mile Šage. Ili star da svoju dušu glođem, Jer mi pjesma više nema snage. Sve na svjetu svog se drži pravca. Nečem sluh je, nečem pogled sklon. Kad je loša pjesma Persijanca, Znači nije iz Sirasa on. A za moje pjesme, neprestano, Govorite svjetu čudnu stvar: Čudesne bi bile, al me rano Upropasti labudova par. Gledajuć u stranu strast ti vene sa rukama na ramenu mom. Smiješak ti je mio, ti si mlada, riječi moje ni nježne, ni grube. Kolike si voljela do sada? Prošli su ko sjena kraj tvog tijela ne srevši se sa plamenom tvojim. Mnogima si na koljena sjela, sada sjediš na nogama mojim. Oči su ti poluzatvorene i ti sanjaš o drugome nekom, ali ljubav prošla je i mene, pa tonem u dragom i dalekom. Ovaj plamen sudbinom ne želi, plahovita bješe ljubav vruća i ko što smo slučajno se sreli, rastanak će biti bez ganuća. Ti ćeš proći putem pored mene da prokockaš sve te tužne zore. Tek ne diraj one neljubljene i ne mami one što ne gore. I kad s drugim budeš jedne noći u ljubavi, stojeći na cesti, možda i ja onuda ću proći i ponovo mi ćemo se sresti. Okrenuvši drugom bliže pleći ti ćeš glavom kimnuti mi lako. I ništa nam srca neće ganut, duše bit će smirene posvema ko izgori, taj ne može planut, ko ljubljaše, taj ljubavi nema. Nisam jednu ja voleo zzenu i njih mnogo ludelo je za mnom. Ja ne kukam zbog izdaje neke, nit' od lake pobede sam srecan. Pretvara se u pepeo, vodu shto jesenju maglu sipko prati. Umoran sam od muka bez cilja, i sa chudnim smeshkom svetom bacan, ja u lakom telu, prepun milja, nosim tihi svet i mir mrtvaca. A mozzda je to sudbina laka da kroz jame skitamo se svetom. I u meni, po zakonu istom, gasne strasti, zzestina i snaga - pa ja ipak snim s vernoshcu chistom o poljima shto mi behu draga. U kraj travni gde javori rastu, gde se igrah ja pod kroshnjom njinom, shaljem pozdrav gavranu i vrapcu i sovama shto jecaju tminom. Ne spava mi se. Pa, zar ja chuvam ishta od potroshene mladosti u dushi. Drugarice godina koje vec hlad znache, ne zovi na igru ljubavi u seni. Bolje neka svetlost mesecheva plache i na uzglavlje struji prema meni. Neka izrazzene crte kiti i uoblichava kad se seti. Jer, necesh moci odljubiti ko shto nisi znala zavoleti. Ne mozze se voleti toliko puta. Zato si mi tudja ko i mnoge. Uzalud nas menjaju lipe s puta i u smetove polazzu noge. Ti znash kao i ja da u odlasku mesechine na tim lipama ne izbija cvet vec samo sneg i inje. Odljubili smo se i ne gushi mene nishta - al' tebe chupa. I svejedno nam sad u dushi kad igra ljubavi nije skupa. Al' ipak mazi, grli, peva. Lukav i strasan poljubac voli. Neka u srcu mom uvek sneva ta koja zauvek volim. Začaranom šumom ovom Po srebrnim dugama Juče dugo s puškom novom Lutah snežnim prugama. Stazom svuda dok krivuda Nisam u trag ušao... Ko se kradom skija tuda? Ko je sreću kušao? Pogledaću, strašno nije: Sneg utaban tamo preko. Ovde kandže, tamo skije... Jurio je čudan neko. Ja bih iza jelke neke Otkrio zauvek jasno: Ko tragove te daleke Seje snegom tako strasno? Nežni konac plete lik hrabrog heroja, Taj je heroj smeli - njene duše knez. On leži, oboren u žestini boja, A kraj njega trsku lomi krvav vez. Lampa će da zgasne. Muti joj se vid. Jeca usred kasne Noći koja šara prozore i zid. Pogrebne je vence oblačje raznelo, O njih lunin zape bledi ogrtač. Tamo gde treperi priviđenje belo, Kraj prozora, drhti devojački plač. No, što ću, draga, i što znam!... Ja videh njih i zemlju ovu, i samrtnički drhtaj sam primiću kao miloštu novu. I zato što cilj, celoga veka, postigoh iduć s osmehom zdravlja - ja i sad stalno tvrdim, bez jeka, da se u svetu sve ponavlja. Nije l' svejedno - drugi će doći, tuga rastužit otišlog ne sme. Ostavljenoj dragoj u tihoj noći drugi će lepše pružiti pesme. I prateć pesmu dušom žene, draga uz drugog dragog, sred slavlja, setiće se možda i mene, ko cveta koji se ne ponavlja. Nisam li juce mladost propio, nisam li prestao voljeti juce? No ako jednom i zavolim drugu i s njom cu, znadem, bilo s kojom, sanjati o tebi, krijuci tugu, o tebi koju sam zvao svojom. Pricat cu sto je bilo davno, o svemu sto si sa mnom provela. O glavo moja, luda glavo, do cega si me samo dovela. Sve nas je varala sreća, tek prosjak se kobi sjeća... O,glupo srce, ne tuci! Mjeseca žute šare krošnjama kestena teku. Lali skrivam u šalvare glavu pod koprenu meku. O, glupo srce, ne tuci! Nekad smo prava djeca, i plač i smijeh odjednom: dok neki vječito jeca, radost je suđena jednom. O glupo srce, ne tuci! Života varka ne uspi. Nove se napijmo snage. Srce bar sada usni, ovdje, u krilu drage. Života varka ne uspi. Možda će i nas otkriti usuda lavinska struja, na našu ljubav odvratiti pjesmom k'o u slavuja. O, glupo srce, ne tuci.
