ELEMENTARNI OBLICI RELIGIJSKOG ZlVOTA Totemistički sistem u Australiji Napisao Emil Dirkem PROSVETA ĆM ILE DURKHEIM Les formes elćmentaires de la vie religieuse Le systeme totemrique en Australie Presses Universitaires de France, Paris, 1968. PETROV E M M JI R M P K E M PR E D G O VO R SOCIOLOGIJA RELIGIJE E M ILA DIRKEM A Kažu da se Emil Dirkem, pisae knjige koja je pred nama, prolazeći za jedne šetnje pored otvorenih vrata Bogorodičine crkve u Parizu, obratio Selestinu Bugleu, svom pratiocu i sledbeniku, sledeoim rečima punim zanosa: »Sa onakve propovedaonice trebalo bi da govorim! Ali strogi profesor, utemeIjivač sociologije kao akademske discipline i rodonačelnik one uticajne teorijske struje u društvenim naukama koja se obično naziva francuskom sociološkom školom, nije se u tom času šalio. Celokupna njegova zamisao o pozivu sociologije nalagala je da nova nauka prekorači prag fakultetske učionice i obrati se širem slušatelistvu, čak celom čovečanstvu. Možemo zato bez ustezanja pretpostaviti da bi prvosveštenik nove laičke vere koja je namesto Boga stavila Društvo — a i ovu poslednju reč, kada govorimo o Dirkemu, valja zaiista pdsati velikim slovom — u času kada stupi za propovedaonicu držao u rukama svoju knjigu Elementarni oblici religijskog života. Rasklopivši njene stranice, pogled bi mu, verovatno, pao na ove reči: »U relig iji... Ne može biti društva koje ne oseća potrebu da u pravilnim razmacima održava i jača kolektivna osećanja i kolektivne ideje koje tvore njegovo jedinstvo i osobenost« 387. V IO će dan«, nastavio bi on zato svoju propoved u kojoj kao da odjekuje glas Ogiista Konta, njegovog velikog devetnaestovekovnog prethodnika, »kada će naša društva ponovo upoznati trenutke stvaralačke uzavrelosti; iskrsnuće novi ideali ii ocrtati se novi obrasci kojii će neko vreme čovečanstvu služiti kao vodiči; a kad ove časove jednom dožive, Ijudi oe spontano osetiti potrebu da ih s vremena na vreme oživljavaju u mtislima, to jest da uspomenu na njih održe pomoću svečanosti koje njihove plodove redovno vraćaju u život« 387—388. Ispod najrazličitijih simbola pod kojima se krio, iskrsnuće napokon pravi predmet ljudske vere: označavalac će — mogli bismo kazati modemijim jezikom — konačno pronaci svoje označeno, Bog će se razobličiti i ukazati kao Dmštvo, a versko osećanj-e pro metmiće se u osećanje društvenosti. Ali maločas navedenim rečima — koje danas ponekom mogu da zazvuče kao nagoveštaj ustoličenja đvadesetovekovnih iđeologija, naših svetovnih religija — Dirkemovo delo završava. Pre nego što izložimo put kojim je društvena nauka o veri pretvorena u naučnu veru u društvo, sociiologija religije u neku vrstu religiozne sociologije, ukažimo na čmjeniice nužne za razujmevanje ove mistične apoteoze društva. Delo koje se sada prvi put pojavljuje u domaoem prevodu poslednja je Dirkemova za života objavljena knjiga. Privržen onom starom širokom znaoenju reči, pod moralnim naukama Dirkem je razumevao nauke o društvu uopšte, a sociologiju je, uprkos nastojanju da je učini »pozitivnom«, postavio kao u osnovi normativnu etičku disciplinu: ona nas ne uči samo šta su društvene činjenice već nas i podučava društvenosti i odvraća od pukog indivddualizma kojem bismo, prepušteni sarno delovanju sila naše sopstvene prirode, mogli lako da podlegnemo. Ali, iako nije stigao da različite oblasti svog mnogostranog bavljenja konačno uobliči u jedimstven sistem pod znakom jedne »moralke«, Dirkem je u Elementarnim oblicima već jasno ocrtao njegove obrise. Jer, mada podnaslov »Totemiistički sistem u Australiji« upućuje na ograničene ciljeve jednog monografskog istraživanja u oblasti etnologije takozvanih »primitivnih« društava, delo je smeralo mnogo širem teorijskom zahvatu i smestilo se svojion kazivan jem u širokom polju koje se proteže između antropologije, sociologije religije, istorije ili filozofije religije, sociologije saznanja, gnoseologije, sociologije porodice — naizgled veoma raznorodnih disciplina čiji bi spisak, 3 fimile Durkheim, Les Formes elementaires đe la vie religieuse. Le systeme totemique en Australie, Felix Alcan, Paris 1912. Na jeziku izvomika knjiga je dosad doživela šest izdanja. U novije vreme objavljuje se — začudo, uvek bez ikakvog predgovora ili propratne studije — kod Presses Universitaires de France. IX uostalom, poneko mogao i da prositri. Elementarne oblike moguće je, dakle, citati u bilo kojoj od navedenih dimenzija: neko se — manje spontano ali 81 Upor. XLI zato revnosnije — još jednostavnije simbolizovanom zajedništvu; složenija i dclotvornija tehnika interiorizacije kolektivne svesti dopriinosi još dubljem prožimanju liindMdualnih duhova jediinstvenim principoxn mišljenja i osećanja, a kazna koja stiže otpadnike nesravnjivo je sorovija nego ona koja je pogađala oskvrnitelje totemskog božanstva; umesto žrtvo-vanjem totcniskc životinje, zajednica vernika jača svoju solidamost pninošenjem masovnih Ijiudskih žrtava. Jednom rečju, Elementarne oblike religijskog zivota — knjigu koja se, kao što smo i sami na više mesta upozorili, ne može više uzimati kao uverljivo objašnjenje nastanka religijskih osećanja i ustanova — rnozemo damas mnogo plodotvarnije citati kao studiju o elementamiim oblicima ideološkog života. Ako je Dirkem, svuda gde se kaže bog, mislio da treba staviti ree društvo, mi možemo— bez opasnosti da njegovo izlaganje ueinimo nerazumljivim — reč religija svuda zameniti rečjiu ideologija. Stvarne ili umišljene zajedničke vrednosti ono sve otvorenije namece kao ideologizovanu kolektivnu svest koja često ispunjava funkciju negdašnjih predrasuda. Aljoša Mimica 82 »Društvo bez predrasuda«, zapisao je Dirkem, »bilo bi kao organizam bez refleksa: čuđovište nesposobno za život« na naved. ELEMENTARNI OBLICI RELIGIJSKOG ŽIVOTA Etnografska karta Australije 9. Za neki religijski sistem kažemo da je najprimitivniji koji je moguće posmatrati kada ispunjava sledeća dva uslova: na prvom mestu, treba da se susreće u društvima oiju organizaciju nijedno drugo društvo ne nadmašuje u pogledu jednostavnosti;1 osim toga, mora biti moguće da se on objasni ne pribegavajući ni jednom elementu pozajmljenom u nekoj pređašnjoj religiji. Trudićemo 'se da ustrojstvo tog sistema opišemo s tačnošcu i vernošću koje bi u ovaj poduhvat mogao uneti kakav etnograf ili istoriear. Ali, naš se zadatak u tome nece iscrpiti. Sociologija pred sebe postavlja drugačije probleme negoli istorija i etnografija. Iščezle oblike civilizacije ona ne nastoji da upozna samo zato da bi ih spoznala i vaspostavila. Kao i svakoj pozitivnoj nauci, cilj joj je, pre svega, da objasni jednu sadašnju, nama blisku stvarnost, koja je zato kadra da utiče na naše ideje i postupke: ta stvarnost je čovek, tačnije današnji čovek, jer nema ničeg što bismo radije hteli dobro da upoznamo. Veoma drevnu religiju o kojoj će biti reči nećemo, dakle, proučavati samo zato što bismo nalazili zadovoljstvo u pripovedanju o njenim neobičnim i čudnovatim stranama. Za predmet našeg istraživanja uzeli smo je zato što nam se učinila podesnijom od bilo koje druge da nam rastumači religijsku prirodu čoveka, to jest da nam otkrije jedan suštastven i trajan vid života Ijudskog roda. Ali ovaj stav ne može a da ne pobudi žive prigovore. Naći će se da je čudno što je, kako bismo uzmogli da upoznamo današnje 1 U istom smislu reći cerno za ta drustva da su primitivna, a čoveka koji u njima živi nazivaćemo primitivcem. Ovom izrazu, bez sumnje, nedostaje preciznost, ali ga je teško izbeći; uostalom, kad se čovek potrudi da mu odredi značenje, sasvim je prikladan. Ovaj način postupanja čini se naročito paradok'salnim u pitanju kojim se mi bavimo. Smatra se, naime, da religije nisu podjednako vredne i uzvišene; obično se kaže da sve one ne sadrže isto zrno istine. Izgleda, dakle, da se najviši ob lici religijske misli ne bi mogli uporediti sa onim najnižim a da se ne svedu na njihovu ravan. Prihvatiti da nam grubi kultovi australijskih plemena mogu pomoći da razumemo, na primer, hrišćanstvo — ne znači li pretpostaviti da ono proizlazi iz istog mentaliteta, to jest da je sazdano od istih praznoverica i da pociva na istim zabludama? Eto kako se teorijski značaj koji se ponekad pripisivao primitivnim religijama mogao smatrati pokazateljem sistematskog bezverja koje rezultate istraživanja, prerano o njima sudeći, unapred obezvreduje. Nije naše da ovde istražujemo je li doista bilo naučnika koji su zaslužili taj prigovor, i etnografiju i istoriju religije ucinili ubojitim oružjem protiv religije same. U svakom slučaju, takvo ne bi »melo da bude gledište sociologa. Naime, bitan je postulat sociologije da jedna ljudska ustanova ne može poeivati na zabludi i laži, jer inače ne bi mogla da opstane. Da nije utemeljena u prirodi stvari, naišla bi u njima na otpore koje ne bi mogla da savlada. Kada, dakle, pristupamo proučavanju primitivnih religija, činimo to uvereni da se one drže stvarnog i da ga izražavaju. U analizama i raspravama koje ce uslediti, ovo će se načelo neprestano navraćati, a školama od kojih ćemo se ograditi zamerićemo upravo to što su ga zanemarile. Bez sumnje, kada se posmatra samo slovo verskih propisa, religijska verovanja i obicaji13 izgledaju ponekad zbunjujuće i čovek se može naći u iskušenju da ih pripiše nekoj vrsti duboko usađene zablude. Ali, treba umeti da se ispod simbola razabere stvarnost koiu on oličava i koja mu daje njegovo istinsko značenje. Religiiska verovanja, kao određena stanja kolektivne svesti, uvek nužno prate religijskim pravilima propisani načini postupania kojima zaiednica vernika potvrduie pristajanje uz isti moralni ideal. Pratiques, dakle, podrazumevaju sve vidljive oblike učestvovanja u religijskom životu, naime »upražniavanje« obreda — od naiiednostavnije i najintimnije molitve do kakve velike verske ceremonije. Pomenutoj reči Dirkem često pribegava kao smonimu za kultnn radnju, obred, ritual. Ali kako, s jedne strane, u našem jeziku nema odgovarajuće reči kojom bi se označili uobičajeni načini postupanja vernika, naime spoljašnje vršenje bogosluženja, i kako, s druge strane, neujednačena terminološka rešenja koja se mogu naći u postojećim prevodima Dirkemovih dela smatramo neprikladnim »činjenja«, »radnje«, »postupanja« , smatrali smo da je najuputnije ostati kod reči običaj, upozoravajući da je uvek valja primati u pomenutom značenju. Njemu u prilog autor izričito govori u knj. Razlozi koje vernik navodi samome sebi da bi ih opravdao mogu da budu — a najčešće čak i jesu — pogrešni; ali oni pravi razlozi i dalje posto je i na nauci je da ib razotkrije. U osnovi, dakle, nema religija koje bi bile pogrešne. Sve su istinite na svoj način i sve, iako na različite načine, odgovaraju datim uslovima ljudskog postojanja. Bez sumnje, moguće je rasporediti ih prema nekom hijerarhijskom poretku. Može se kazati da su jedne više od drugih u tom smislu što stavljaju u pokret više mentalne funkcije, što su bogatije idejama i osećanjima, što sadrže više pojmova a manje osećajalb i slika i što je njihova sistematizacija umešnija. Ali, ma koliko stvarne bile, veća složenost i viša idealnost nisu dovoljne da odgovarajuće religije svrstaju u odvojene rodove. Sve su one podjednako religije, baš kao što su i sva živa bića, od najnižih plastidula do čoveka, podjednako živa. Ako se, dakle, obraćamo primitivnim religijama, ne činimo to sa skri venom mišlju da religiju načelno obezvredimo, jer one nisu manje dostojne poštovanja negoli ostale. One odgovaraju istim potrebama, igraju istu ulogu, zavise od istih uzroka i mogu, dakle, isto tako dobro poslužiti da obelodane prirodu religijskog života i, prema tome, da reše problem kojim želimo da se bavimo. Ali zašto im dodeliti neku vrstu povlastice? Zašto ih, radije nego sve ostale, odabrati kao predmet našeg izučavanja? Činimo to jedino zbog metodskih razloga. Pre svega, sasvim skorašnje religije možemo razumeti samo ako kroz istoriju sledimo način na koji su se postepeno gradile. Istorija je, naime, jedini metod eksplikativne analize koji je na njih moguće primeniti. Samo nam ona omogućuje da neku ustanovu razložimo na njene sastavne elemente, pošto nam pokazuje kako se, jedni za drugima, rađaju u vremenu. S druge strane, smeštajući svaki od njih u skup okolnosti u kojima je rođen, istorija nam stavlja u ruke jedino raspoloživo sredstvo da odredimo uzroke koji su ga izazvali. Lako je pojmiti od kakvog je značaja, u tom nizu postupnih objašnjenja, određivanje polazne tačke o koju se ona oslanja. Kartezijansko načelo bilo je da u lancu nauenih istina prva karika igra presudnu ulogu. Svakako, ne može biti ni govora da se u osnovu nauke o religijama postavi pojam razvijen na kartezijanski naein, to jest logieki pojam, ono puko moguće, sagrađeno samo snagama duha. Ono što nam valja pronaći jeste konkretna stvarnost koju jedino istorijsko i etnografsko posmatranje mogu da nam otkriju. Ali, ako se ovaj ključni pojam mora pribaviti drugačijim postupcima, ostaje istina da je pozvan da značajno utiče na ceo sled stavova koje utvrđuje nauka. Biološka evolucija pojmljena je sasvim drugačije od časa kada se saznalo da postoje jednoćelijska bića. Isto se tako i nizanje religijskih činjenica različito objašnjava, već prema tome da li se na poeetak evolucije stavlja naturizam, animizam ili kakav drugi religijski oblik. Čak i najspecijalizovaniji naučnici — ako ne kane da se ograniče na či'sto eruditivni zadatak i ako pokušavaju da protumače činjenice koje analizuju — primorani su da odaberu ovu ili onu od pomenutih hipoteza i njome se nadahnu. Hteli ili ne hteli, pitanja koja sebi postavljaju nužno uzimaju sledeći oblik: kako su naturizam ili animizam bili navedeni da, ovde ili tamo, poprime neki poseban vid, da se obogate ili osiromaše na ovaj ili onaj način? Kako se, dakle, ne može izbeći da se zauzme stav o ovom početnom problemu i kako je rešenju koje se nudi sudeno da utiče na nauku u celini, najbolje je s njim se otvoreno suočiti; upravo to i nameravamo da učinimo. Uostalom, čak i mimo ovih posrednih posledica, proučavanje primitivnih religija ima, samo po sebi, i jednu neposrednu privlačnost koja je od prvorazrednog značaja. Ako je, naime, korisno saznati u čemu se sastoji ova ili ona pojedinačna religija, još je važnije istražiti šta je religija uopšte. To je onaj problem koji je oduvek kopkao znatiželju filozofa, i to ne bez razloga, jer se tiče celog ljudskog roda. Na žalost, metod koji oni najčešće upotrebljavaju da bi rešili taj problem jeste čisto dijalektički: ograničavaju se da analizuju svoju predstavu o religiji, sem kada rezultate ove misaone analize ilustruju primerima pozajmljenim u religijama koje najbolje ostvaruju njihov ideal. Ali, ako se ovaj metod mora napustiti, problem ostaje otvorenim, i velika je zasluga filozofije što je sprečila da on bude odbačen nipodaštavanjem erudita. No, može mu se ponovo pristupiti drugim putevima. Budući da su sve religije uporedive, i budući da su sve one samo različite vrste istog roda, neminovno je da
